Схуттерстоцк/Wирестоцк Цреаторс/цхонес

Увод у драму допинга

Допинг позитиван резултат често долази као гром из ведра неба, не само за спортисту, већ и за тренера, саиграче и навијаче. У једном тренутку спортиста бива слављен као херој, а већ у следећем је суочен са сумњом, истрагом и могућом суспензијом. Спортиста пролази кроз тежак емотивни шок, фазу страха и неверице а онда и фазу потпуног негирања свега што се десило.

Ланчана реакција – од спортисте до друштва

Допинг позитиван резултат који иницијално припада једној особи, никада не погађа само ту особу. У једном тренутку, шок због допинг позитивног резултата се шири изван граница спортског терена, улази у породице, тимове, ширу спортску заједницу. Медији се претварају у немилосрдне аналитичаре и хроничаре сваке речи и потеза, спонзори повлаче своју подршку, а јавност, растрзана између неверице и осуде, претвара случај у националну тему. Оно што је почело као лична борба спортисте, постаје драма која тресе цео систем.

АДАС проф. др Милица Вукашиновић Весић

Најчешће стратегије одбране

Када се суоче са допинг позитивним резултатом спортисти реагују на различите начине. У пракси, спектар тих реакција креће се од потпуног негирања и одбацивања свих оптужби, преко инсистирања на процедуралним пропустима и наводним техничким грешкама, па све до изузетно креативних, понекад и бизарних изговора. Понекад, али то је врло ретко, долази до отвореног признања и сарадње са антидопинг организацијама. У тој ситуацији може доћи и до умањења казне нарочито ако спортиста пружи значајну помоћ антидопинг организацији у откривању већих допинг мрежа или других прекршилаца.

Негирање и пребацивање кривице

Негирање често укључује истицање личне репутације, година „чистог“ такмичења и инсистирање на личној етици, уз тврдње да је дошло до грешке у лабораторији или манипулације узорка.

Други спортисти бирају стратегију пребацивања кривице и тврде како су им лекари или фармацеути дали нешто без њиховог знања. Ова линија одбране често се ослања на идеју „ненамерног уноса“ и покушава да докаже да није постојала намера побољшања перформанси, а односи се на коришћење препарата без њиховог знања или да је производ који је користио био контаминиран. Кривицу такође пребацују на чланове породице, мајке, очеве, бабе, деде и њихове лекове које су случајно попили. Врло ретко, готово никада, оптужују тренере. Од када сам у Антидопинг агенцији Републике Србије а то је последњих 14 година нисам имала случај да је спортиста за свој допинг позитивни резултат оптужио свог тренера.

Креативни изговори

Посебно занимљива је категорија „креативних изговора“, где се спортисти позивају на изузетно необичне околности, пољупце са особама које користе дрогу и друге забрањене супстанце, преко конзумације контаминираног меса или егзотичних јела, па до тврдњи о саботажи путем зубне пасте или креме за кожу. Иако овакви изговори привлаче велику пажњу у правном смислу имају значајну тежину једино ако су поткрепљени изузетно јаким доказима.

Терет доказивања – 51 % вероватноће

У допинг позитивним случајевима, терет доказивања је увек на спортисти. Према принципу стриктне одговорности (Стрицт Лиабилитy) спортисте , прописаном Светским антидопинг кодексом, спортиста је увек одговоран за све што се нађе у његовом телу, без обзира на намеру, непажњу, незнање или околности. То значи да, чак и ако забрањена супстанца доспе у организам случајно или без знања спортисте, он мора доказати како и зашто се то догодило. Овај процес доказивања често је сложен и скуп: захтева стручна вештачења, лабораторијске анализе, медицинску документацију и правну подршку.

У пракси, то ставља спортисте у изузетно тежак положај: морају истовремено да се носе са правним процедурама, јавним притиском, губитком прихода и нарушеним угледом, док терет доказивања остаје искључиво на њиховим плећима.

У поступцима због допинг позитивног резултата, спортиста не мора да пружи апсолутни доказ своје невиности, али мора да покаже да је његова верзија догађаја најмање 51% вероватна, а у правној терминологији се то зове “Баланце оф Пробабилитиес“. Другим речима, спортиста мора убедити дисциплинско тело да је вероватније да је до забрањене супстанце дошло на начин који он описује, него на било који други начин. Ова граница од 51% делује ниско, али у пракси је изузетно тешка, јер захтева документоване доказе, конзистентно сведочење и вештачења. Без таквих доказа, аргумент спортисте се лако одбацује.

Због тога су одбране пред дисциплинским телима за кажњавање веома тешке а правни тимови спортиста морају да балансирају између заштите угледа, минимизирања казне и избегавања потпуног уништења спортске каријере. Управо та борба у балансирању доводи до тога да свет спорта из године у годину добија нове, понекад логичне, а понекад невероватно маштовите приче о „случајним“ допинг позитивним тестовима.

Познати случајеви из спортског света

Мени је врло интересантан скорашњи случај француске мачеваоке Исаоре Тибус која је освојила тимску сребрну медаљу на Играма у Токију. Она је наиме била позитивна на супстанцу “остарине” (САРМ) а правдала је тиме што се љубила са дечком који је ову супстанцу имао у свом организму кроз контаминиран суплемент. Након првостепене одлуке где јој је била прописана 4 годишња казна спортискињи је на Међународном спортском суду (ЦАС-у) уважено образложење и она је ослобођена.

Дитер Бауман Олимпијски шампион на трци од 5.000 метара, на Олимпијским игрма у Барселони, био је допинг позитиван на нандролон, а бранио се тако што је тврдио да су му противници убацили ову супстанцу у његову пасту за зубе.

Денис Мичел је био позитиван на тетсостерон а бранио се тиме да је ноћ пре допинг контроле водио љубав четири пута и да је попио неколико пива.

Пет фудбалерки Северне Кореје на Светком купу 2011. године су били позитивне на 14 различитих стероида. Представници њиховог националног тима су то објаснили на начин да су спортискиње биле повређене приликом удара грома и да су лечене традиционалним леком базираном на течношћу коју луче жлезде јелена који живи у области Непала.

Хавијер Сотомајор кубански скакач у вис је био допинг позитиван на кокаин. Бранио се на начин да је кокаин видео само на филмовима а да се кокаин нашао у његовом организму саботажом коју је спровела ЦИА, јер су желели да га отрују.

Тајлер Хамилтон бициклиста је био отужен за примену хомологе трансфузије. Бранио се да је био део близаначке трудноће и да је „нестајући близанац“, пренео неке од својих еритроцита Хамилтону док су у првом триместру трдуноће били заједно у материци. Такође је у своју одбрану тврдио да његово тело садржи ћелије два или више особа, што се у науци зове химера.

Флојд Ландис, бициклиста, је тврдио да је висок ниво синтетичког тестостерона на допинг контроли последица конзумирања вискија и дехидрације.

Домаћа „креативност“

И наши спортисти знају да буду једнако креативни. Имали смо спортисту који је био позитиван на марихуану који је тврдио да му је девојка “удувала” дим. Један спортиста који је био позитиван на кокаин се бранио да је супстанца доспела у његов организам преко пољупца са девојком. Коришћење диуретика образлагано је: отоцима ногу, скидањем телесне масе, повредама колена. Коришћење кленбутерола је правдано терапијом у лечењу астме, иако за лечење астме постоји цео спекатар других, ефикаснијих, лекова. Присуство различитих хормона је у једном периоду објашњавано њиховим коришћењем у лечењу короне. Врло често су се спортисти правдали да су лекове помешали са лековима које су користили њихови родитељи или чланови породице.

Изговори бледе, докази остају

На крају, ма колико креативне биле, одбране без чврстих доказа ретко донесу ослобађајућу одлуку. Једино што остаје су приче које, годинама касније, служе као опомена да је у спорту, као и у животу, истина увек тежа од изговора.