Како извештавати кад се открије да је неки спортиста био допингован, ко и како спроводи допинг контролу, зашто неки медији сензационалистички и без провере чињеница пишу о недозвољеном коришћењу стимулативних средстава? Да ли АДАС (Антидопинг генција Србије) и WАДА (Светска антидопинг агенција) правовремено обавештавају и на прави начин едукују „седму силу”, колико се спортски новинари труде да нешто сазнају и истраже? Ова, али и многа друга питања могла су се чути на Семинару који су у Београду организовали АДАС и УСНС (Удружење спортских новинара Србије).
Након уводног говора др. Милице Вукашиновић-Весић, директорке Антидопинг агенције Србије, доктор Ненад Дикић председник Одбора за допинг контролу, указао је на неке примере „спиновања” и погрешног информисања у једном делу српских медија приликом откривања допингованих спортиста. Увредљиви наслови и текстови, неистините чињенице, непотребно укључивање породице спортисте у цео случај, допринели су креирању јавног мњења у смеру који води таблоидизацији друштва.
Сандра Раденовић, доцент на Факултету спорта и физичког васпитања, указала је на потребу поштовања етике и “гласнијег” указивања на кршење новинарског кодекса. Представници медија, а било их је више од 20, констатовали су да текстови у „жутој штампи” потпуно бацају сенку на озбиљне новинарске анализе и оне медије који поштују етичка и професионална правила. Немилосрдна тржишна трка и борба за читаоце и гледаоце, а све под плаштом слободе говора, у великој мери промовишу шунд, примитивизам и врло често лаж.
Указивање на кришење етичких правила и саопштења Удружења спортских новинара Србије очигледно нису довољна. Потребна је свеобухватна акција у коју ће се укључити угледни новинари, али и друге организације попут АДАС-а. Семинари за припаднике „седме силе”, едукација студената, али и бржа реакција Антидопинг агенције Србије на објављене неистините информације, поправиће слику само делимично.
Таблоидизација друштва не може се зауставити ако свој глас не дигну академици, научни радници, социолози, психолози и пре свега политичари, односно држава. „Велики брат”, ријалити програми и примитивно обрачунавање са појединцима у медијима без доказа, настали су јер је неко „свесно” окретао главу од те појаве, а правосудни органи уопште нису реаговали на ту појаву или су били превише спори и благи према онима који крше етичке и професионалне стандарде.
Предраг Милинковић
фото: Ненад Неговановић
